Аеродром Поникве, путнички терминал

Аеродром Поникве смештен је на 12 километара ваздушном линијом од града Ужица. Његова изградња започета је 1979. године, а завршена у јуну 1983. године. Писта се налази на надморској висини од 918 метара изнад мора. Свечано отварање уприличено је у августу 1983. године, када је на писту слетело пет авиона типа Галеб Г-2.

Комплекс аеродрома заузима импресивну површину од 5.560.000 м² (556 хектара). У његовој структури налази се писта дужине 3.150 метара и ширине 45 метара, две платформе за паркирање авиона, као и 20 капонира – хангара намењених смештају и заштити авиона.

Од марта 1992. године, аеродром Поникве био је у оперативној употреби за потребе Војске Југославије. Ова намена трајала је све до 1995. године, када је, након потписивања Дејтонског мировног споразума, аеродром стављен ван функције за војни авио-саобраћај.

Током 1996. и 1997. године, аеродром је био коришћен и за цивилне сврхе. Туристички авион је два пута недељно саобраћао на релацији Београд–Поникве–Тиват и обратно, чиме је аеродром добио значај у цивилном ваздушном саобраћају.

У фебруару 1998. године, аеродром је добио модерни контролни торањ, новоизграђени објекат опремљен савременом навигационом и контролном технологијом, способном да подржи све врсте војних и цивилних летелица.

Међутим, током НАТО бомбардовања 1999. године, аеродром је претрпео значајна оштећења. Писта и капонири били су тешко оштећени, након чега је аеродром престао да се користи.

Пројектни задатак подразумевао је ревитализацију једног капонира који се налазио на западној страни писте. Задатак је био додатно усложњен чињеницом да је хангар био тешко оштећен авио-бомбом, која је пробила таваницу и детонирала у поду капонира.

На први поглед, тема ми се учинила изузетно занимљивом, а затим сам схватио да је ово једна од оних прилика које архитекта ретко добија у својој каријери. Са одушевљењем, брзоплето, прихватио сам задатак, не поставивши много потпитања.

Међутим, тек након што сам пристао, стигао је додатни захтев од инвеститора: неопходно је да у року од 24 сата доставим визуелни приказ идејног решења. Овај приказ требало је да буде представљен тиму људи који су разматрали судбину пројекта и доделу неопходних средстава за његову реализацију. Ситуацију је чинила још хитнијом чињеница да ти људи долазе већ сутра, што је представљало јединствену прилику да пројекат добије зелено светло.

Већ сам прихватио задатак – одустајање једноставно није било опција. Ипак, наставио сам конструктиван разговор, фокусиран на прикупљање што више информација. Без времена за одуговлачење, хитро сам кренуо у креативни процес претварања замисли у идеју. Ако сте икада радили на стварању креативних решења, знате да кратки рокови и креативни рад нису савршен спој.

Усмерио сам мисли на овај необичан задатак, замишљајући зграду правилне форме која пркоси благо валовитом крајолику. Локација на пропланку изнад Ужица и Бајине Баште пружала је инспирацију за монументалну, а ипак елегантно уклопљену структуру која „кокетира“ с природом. Идеја је прерасла у скицу, скица у компјутерски модел, а модел сам одштампао и у предвиђеном року тријумфално доставио инвеститору.

Инвеститор је, без много размишљања, инсистирао да лично представим пројекат људима одлуке. Нисам неко ко има трему, ни у школским данима, ни током професионалне каријере. Одлучио сам да прикријем сва ситна незадовољства – она која увек прате креативан рад – и самоуверено станем пред одлучујући тим. Њихова оцена била је пресудна за „живот“ мог пројекта.

Након сажете презентације која је трајала само пет минута, добио сам коначан одговор – пројекат ће добити средства. Уз ту вест, добио сам и додатна 24 сата да прелиминарно одредим цену изградње на основу модела. Обавеза је постављена јасно: радови морају почети одмах, а рок за завршетак пројекта нереално је тражен да буде за свега седам дана,уз напомену да припремни и земљани радове почну сутра.

Моје негодовање због немогућих рокова није наишло на разумевање. Хитност је била на првом месту, и то је кршило све пројектантске постулате о садржајној и детаљној изради документације. Успео сам да добијем њихову потврду тек након што сам појаснио да документација неће успоравати процес изградње. Договорено је да се пројекти достављају фазно, у складу са динамиком радова.

Упркос кратким роковима и изазовима, цртежи темеља, са свим неопходним детаљима за њихово извођење, били су на градилишту само неколико дана након првог састанка. Овај брзи одговор омогућио је да се одмах започне са радовима, показујући ефикасност тимског рада и важност координације између свих учесника пројекта.

Унутар капонира јасно су се уочавала оштећења настала детонацијом пројектила. Први удар пробио је армирано-бетонску таваницу дебљине 55 см, оставивши огромну рупу као сведочанство снаге детонације. Пројектил је затим експлодирао у поду капонира, наневши озбиљна конструктивна оштећења која су довела у питање стабилност целокупне структуре.

Санација ових оштећења предвиђала је постављање челичне конструкције која је служила као ослонац за постојеће бетонске сводове. Ова конструкција била је кључна за обезбеђење стабилности и спречавање даљег пропадања оштећеног капонира. Захтев за прецизношћу и поузданошћу био је изузетно висок, имајући у виду изазове које је представљало стање објекта.

Радови су се изводили истовремено на свим позицијама, и унутра и споља, на свим деловима који су у том тренутку били доступни за рад. Ова координирана динамика радова омогућила је да се паралелно врши санација оштећења и изградња нових делова објекта. Како су радови напредовали, постепено је почела да се формира новопројектована структура, која је све више добијала обрисе и пројектом предвиђен изглед.

Због кратке динамике извођења радова, подно грејање у објекту је морало бити започето пре завршетка кровне конструкције. Као и многи други радови који се уобичајено изводе у покривеном објекту, овде су морали бити урађени пре тога.

Кровопокривачки радови су успешно завршени 09.04.2016. године, само 40 дана након почетка радова, што је представљало значајан напредак у временски врло кратком року. Фасадна столарија је изведена као структурална зид-завеса. Наручена је према димензијама које су дате током рада на темљима, што није идеална пракса, јер се димензије обично узимају на терену тек након што су формирани сви отвори. Ипак, у овом случају, све је изведено према пројекту, а радови на застакљивању су успешно завршени у предвиђеном року.

Стаклене површине фасаде имају ефекат огледала, који омогућава рефлексију околног природног амбијента. Ова рефлексија не само да доприноси естетској вредности објекта, већ визуелно ствара ефекат као да зграда израста из окружења, као природни наставак пејзажа у који је смештена.

Једина идеја која није реализована због кратких рокова и брзине извођења била је замисао да се на крову капонира постави стаклена купола. Ова купола би симболично пропуштала светлост кроз део таванице оштећене авио бомбом. Овај детаљ, поред функционалног осветљења, имао би и приповедачки ефекат – путницима који слећу на аеродром, на овај начин, дочарао би историју места и причу о томе шта се ту дешавало током деценија, као и од чега је зграда настала. На моју жалост, ова замисао остаје записана само овде јер брзина извођења није омогућила њену реализацију.

Међутим, идеја да се задрже бетонски елементи улазног портала у капонир, у изворном облику, успешно је реализована. Остварен је ефекат контраста између необрађених, старих бетонских елемената и структуралне стаклене фасаде, чиме је постигнут снажан спој супротности – масивног и ломљивог.

Објекат је комплетно завршен 17.04.2016. године, само 46 дана од када је започет ископ!

Динамика радова је испоштована, све потребне дозволе и сагласности су прибављене, а документација за добијање употребне дозволе била је припремљена. Остало је да се заврше радови на прикључењу објекта на електричну мрежу, али у том тренутку неко је проценио да није прави моменат за даља улагања у овај аеродром, без да су понуђена објашњења широј јавности зашто се цео пројекат обуставља. До данас, аеродромска зграда није у функцији.

Од тада, људи који доносе одлуке су се мењали на позицијама које су могле позитивно утицати на отварање аеродрома. Цео комплекс је, у годинама које су уследиле, предат држави на управљање, вероватно јер је постао превелико оптерећење за касу Града Ужица. Међутим, ни то није откључало врата ове зграде, а ни летови о којима смо се надали нису се реализовали. Данас, са овог аеродрома тек понекад полети неки ентузијаста са малим спортским авионом, без дужег задржавања.

Надам се да ће овај комплекс једног дана добити заслужену пажњу и да ће објекат који је део ове приче поново оживети, пружајући новим путницима прилику да му врате душу и живот. До тада, остаће као сведочанство о подухвату људи који су веровали у визију оживљавања Аеродрома Поникве, као места које ће поново постати центар активности и развоја.